Stiven Džerard – sinonim za lojalnost

Video snimak Steven Gerrard – The Story postavljen na zvaničnoj Facebook stranici fudbalera traje 9 minuta i sadrži najlepše momente iz karijere. Video možete pogledati ovde.

Kao klinac nisam preterano mario za klubove niti mi je bilo bitno ko gde igra. Upalim TV i nebitno koja tekma se igra – gledam, upijam kao sunđer, ne trepćem i divim se. I onda trk na teren u naselju i svaki potez koji izvedem uzviknem ime nekog igrača. Ako branim? Oliver Kan! Ako postignem neki smotani gol koji ne znam ni kako je ušao – Pipo Inzagi! Ako predriblam dvojicu i protnem je golmanu kroz noge? Tijeri Anri! Ali najdraže mi je bilo kada raspalim po lopti a golman se ne pomeri. To mi je bilo najslađe. Tada je bilo – „Džeraaard!“ Uživao sam gledajući njega kako igra. Stivi je bio svuda na terenu,uvek.

A nije bilo malo njih koji su ga obožavali. Rođen je u Liverpulu, lokalni momak. Navijačima s Mersisajda to neizmerno znači. Ne mora da bude neki vrhunski talenat ali kada zaigra neko ko je rastao u klubu, Skauzeri to cene.

Stivi je bio ipak prava stvar, imao je pregršt talenta. Još kao klinac kada je jurio loptu po Hajtonu, kraju Liverpula u kojem je odrastao, igrao je sa dečacima starijim par godina od njega i bio im je ravan. Tukli su ga na terenu jer je bio prilično dobar ali morao je da ćuti, bio je mlađi. Od malih nogu bio je ludo zaljubljen u fudbal. Odrastao je u porodici koja navija za Liverpul ali to ga nije sprečilo da kupuje dresove njegovih fudbalskih idola koji su igrali za neki drugi klub.

Bio je član Liverpulove akademije od sedme godine ali stvari su mogle otići u totalno drugom pravcu dok je bio još u osnovnoj školi. Igrao je na poljani sa društvom fudbal kao i svaki dan, šutnuo je jako loptu i ona je odletela u koprive i žbunje na dnu. Nije želeo da se zavlači u koprive i pokušao je da je nogom izbije odatle, nasumično je šutirao po žbunju kada je osetio oštar bol. Neko je bacio stare zarđale grabulje, nije ih video i šutnuo je njih i jedan šiljak mu se zabio u palac. Prevezli su ga u bolnicu i prve prognoze nisu bile najsjajnije. Doktori su rekli da će morati da mu amputiraju palac. Njegov otac je odmah pozvao Stiva Hajveja, direktora Liverpulove akademije koji je dojurio u bolnicu i naredio da ni po koju cenu to ne rade. Imao je sreće, sve je prošlo u najboljem redu a njegova karijera se nije završila pre nego što je uopšte počela.

Dve nedelje je ležao kod kuće i oporavljao se od povrede. Gledao je snimke utakmica Liverpula i divio se njegovim herojima – Dagliš, Raš, Barns. Prijalo mu je to što nema škole. Nije je voleo previše. Jedino što je voleo u školi bio je fudbal.

Sanjao je veliku pozornicu. Prvi tim Liverpula, reprezentaciju, golove, duele, sve. Nakon nesreće na  Hilsbrou u kojoj je poginuo njegov rođak, Džon Pol, dobio je glavni motiv. Bio je najmlađa žrtva jedne od najvećih tragedija engleskog fudbala. Zajedno su stalno pratili Liverpulove utakmice i njegov gubitak ga je podstakao da radi još jače ka zacrtanom cilju.

Zajedno je prolazio kroz Liverpulovu akademiju tada sa čudom od deteta, Majklom Ovenom. Korak po korak, mada je Oven bio ipak uvek za korak ispred, Stivi ga je pratio. Bili su presrećni kada bi kao tinejdžeri bili dodeljeni da očiste kopačke Džejmiju Rednapu,Polu Insu, Patriku Bergeru, Stivu Mekmanamanu ili Robiju Fauleru. Juče su ih gledali kako igraju a danas imaju priliku da možda progovore usput po koju reč s njima.

Korak po korak i Žerar Ulije je priključio Stivija treninzima prvog tima. Shvatio je šta mu je raditi, a njegov otac se potrudio da to ne smetne s uma nijednog trenutka. „Treniraj marljivo, ponašaj se kako treba i čekaj svoju šansu“ – ponavljao mu je otac iznova i iznova. Stivi je baš to radio i nakon mesec dana bio je na klupi na gostovanju Selti Vigo u UEFA kupu. Prvi put, u svlačionici čekao ga je dres prvog tima s njegovim brojem i imenom – Džerard i broj 28. Na korak od sna.Nije ulazio u igru ali teško da bi mogao bilo šta da uradi protiv tada maestralnog Kloda Makelelea.

Samo nedelju dana kasnije, ponovo je bio na klupi za Premijerligaški duel protiv Blekburn Roversa. U jednom trenutku utakmice, Žerar Ulije je poslao sve rezerve na zagrevanje.

„Sećam se kako sam osećao da mi jeza prolazi kroz telo. Četrdeset i više hiljada ljudi pravilo je nesnosnu buku. Kada sam izlazio na teren, ispoštovao sam ritual i dodirnuo znak “This is Anfield“, zatim u toku utakmice Žerar nas je poslao na zagrevanje. Sve rezerve su dobile aplauz od Kopa. Pa, skoro sve. Kada sam trčao ispred Kopa, mislite da su mi aplaudirali? Jesu kurac!’’

Debitovao je par minuta pred kraj utakmice. Kop je tada prisustvovao stvaranju legende. „Bio sam izvan sebe. Hteo sam samo da dodirnem loptu, dodam je jednom i da to bude to od mene. Dobio sam je i dodao prvoj crvenoj majici koju sam video, ništa rizično. To je to, ja sam bio gotov. Pogledao sam u sudiju i mislio se – duvaj u tu jebenu pištaljku!“
”Nakon mog debitantskog nastupa, utakmice su samo nadolazile. Spremao sam se kao i za svaku utakmicu s ekipom u Melvudu za gostovanje na Vajt Hart Lejnu i nakon toga sam razgovarao sa lokalnim novinarom, Polom Džojsom. Karager je prošao pored mene i dobacio – „Jebote, Stivi, odigrao si jednu jebenu utakmicu i već daješ intervjue! I nemoj da se pretvaraš da ne znaš ko startuje u subotu.“ Stvarno nisam znao ko startuje ali sam imao na umu da bih mogao da budem umešan u utakmicu zbog nekoliko suspenzija i povreda koje smo imali. Sutradan, Žerar Ulije me je pozvao u svoju kancelariju i rekao samo ”Stivene,startuješ protiv Totenhema.”

Nisam mogao da verujem, bio sam oduševljen. Vratio sam se u sobu i rekao Rajtu, mom cimeru, da startujem – ”Igraću protiv Alana Nilsena, nije on loš.” Bio sam ubeđen da startujem u sredini. Sledećeg jutra, Žerar prolazi kroz formaciju 3-5-2, i kaže -”Stivi ti ćeš desno.” Kada je to rekao kao da me je neko opalio čekićem. Startovaću s desne strane što znači samo jedno – David JEBENI Žinola. Svi ostali momci su rekli – ”Žinola?! Srećno.”

Žinola nije imao milosti i Stivi se nije proslavio, mislio je da je svoje završio u Liverpulu nakon očajne partije ali treneri nisu mislili tako, svesni su bili da imaju nešto specijalno. Dali su mu šansu u revanš utakmici protiv Selte. Liverpul je izgubio prvu utakmicu i nisu se preterano nadali prolazu. Stivi je odigrao fantastičnu utakmicu bez obzira što je Liverpul izgubio, onakvu po kojima će postati poznat. Bio je svuda na terenu, sigurna dodavanja, jak u duelu, radio je sve kako treba. Navijači su bili oduševljeni. Sutradan je bio na naslovnim stranama svih lokalnih novina. Čak je dobio i po koju stranu u programu za sledeću Liverpulovu utakmicu kod kuće, naslov je bio – ’’Novi klinac u kraju!’’

Rastao je neverovatnom brzinom. Igrao je protiv igrača kojima se divio i koje je do juče gledao samo preko TV-a. Među njima je bio i Pol Gaskojn, jedan od igrača čije je poteze pokušavao da imitira. Stivi se dobro seća njihovog prvog susreta -’’Prvi put sam naleteo na Gazu kada je Midlsbro gostovao na Enfildu u februaru ’99. Tačnije, Gaza je naleteo na mene. Samo 36 sekundi od početka i popio sam lakat u levo oko. Daleko od lopte, tek tako! Poklon od mog idola, baš ti hvala! Možda je hteo da mi poželi dobrodošlicu u veliki svet i da me stavi na moje mesto.

‘‘Dakle tako jebeno hoćeš?” – prodrao sam se na njega. Sledeći put kada je dobio loptu, zaleteo sam se na njega kao razjareni bik. Želeo sam da ga oduvam. Nije bilo šanse, nisam bio ni blizu. Oštro se okrenuo poput matadora i ostavio me da uklizam u prazno. Pokušavanje da uhvatiš Gazu je bilo kao da pokušavaš da uhvatiš duha.

Sledeći put sam ja osvojio loptu i Gaza je jurio za mnom. Imali smo naš mini okršaj. Brzo me je zatvorio i ja sam pokušao da mu proturim loptu kroz noge. Šta sam to jebeno pokušao? Pokušao sam da prodam ‘suknjicu’ jednom od najtalentovanijih vezista ikada koji je igrao za Englesku.Mora da sam lud. Bio sam toliko motivisan što igram protiv njega.

Prodrao se na mene – „Ponašaj se! Šta to jebeno pokušavaš?!“ zatim se zagledao u mene i rekao „Pizdo mala.“ Gaza je uživao, znao je da mi je ušao u glavu. Na kraju utakmice prišao je,zagrlio me i rekao mi – „ Jebeno si dobar igrač, samo nastavi tako.“

Stivi je bio gladan uspeha. Često je nesmotreno ulazio u duele, pravio horor startove i dobijao nepotrebne kartone.Sve zbog ogromne želje za dokazivanjem da može. Prvi derbi protiv Evertona se nije završio slavno za njega. Žerar Ulije ga je ostavio na klupi i to ga je pogodilo, bio je siguran da će startovati. Posebno što se igralo na Enfildu a lokalni momci imaju uvek motiv više protiv komšija s druge strane Stenli Parka. Sredinom drugog poluvremena ušao je umesto Robija Faulera i kako je kročio na teren postao je tempirana bomba.

Everton je vodio sa 1-0 golom Kevina Kembela, a Stivi jednostavno ne voli da gubi. Leteo je po terenu, oštri startovi su se ređali jedan za drugim, želeo je bukvalno da prebije ceo tim Evertona. A onda, užasan start nad Kembelom ni blizu lopte a niti je ustuknuo od starta kada je video da ne može da stigne do lopte. Bam, crveni karton. Drugi za Liverpul na utakmici nakon crvenog kartona Vestervelda, tadašnjeg golmana. Kipteo je od besa jer je bio svestan da će Liverpul izgubiti utakmicu i jer je izneverio saigrače. A pre svega jer je shvatio da je napravio veliku glupost koja mu ni malo nije bila potrebna.

Trebalo mu je vremena da shvati gde greši. Nakon više sličnih incidenata u kojima je mogao ozbiljno povrediti protivničke igrače i suspenzija od strane FA, klub je rešio da Stivija pošalje psihologu kako bi obuzdao vatru koja gori u njemu. „Hladna glava i vrelo srce – ne obrnuto!“ su reči psihologa koje mu odzvanjaju i dan danas u glavi.

Učio je vremenom od igrača koji su imali znatno više iskustva od njega. U sezoni ’00/’01 kada je osvojio tri trofeja, ugledao se na Ditmara Hamana i Gerija MekAlistera koji su mu poslužili kako treba da se ponaša na terenu i van njega.  Bila je to sezona u kojoj je sazreo kao igrač na velikoj pozornici. Debitovao je za Englesku reprezentaciju, osvojio je prve trofeje, a zatim kasnije te godine postigao i prvi gol za reprezentaciju i to u čuvenoj utakmici protiv Nemačke koji će Englezi dugo pamtiti zbog rezultata 5-1. Čak je i prvi put poneo kapitensku traku protiv Sanderlenda umesto tadašnjeg kapitena i stamenog štopera, Samija Hipije. Liverpul je izgubio utakmicu ali Stivi je shvatio da kako treba dalje i to je bila prekretnica za njega.

Oktobar, 2003. i Stivi dobija ono šta želi. Kapitenska traka za stalno. Reprezentacija nije bila sjajna tih godina iako je ekipa bila zastrašujuća. Imena poput Bekama, Skolsa i Ovena bi trebalo da čine čuda ali jednostavno nisu, ni Stivi nije bio izvanredan a i povrede su ga dosta mučile. S druge strane u Liverpulu je bila druga priča, on je vodio glavnu reč, postajao je igrač koji se očekivalo da bude. Motor ekipe, vođa i faktor stabilnosti.

Nakon dolaska Rafe Beniteza na leto 2004., Stivi je imao ponude od velikana poput Barse,Reala,Junajteda i Arsenala. Nije lako bilo odbiti te ponude, ali znao je da ne bi izdržao da igra za neki drugi klub. Majkl Oven je sanjao da igra u inostranstvu i otišao je u Real Madrid, ali Stivi ne.

„Igranje u inostranstvu me ne privlači iz jednog veoma prostog razloga – previše volim strast i oštrinu engleskog fudbala. Naša ligaška i kup takmičenja imaju intenzitet i iskrenost koju ne možete pronaći nigde u svetu. Čvrstina Premijer lige odgovara mom stilu. Obori nekog i budi spreman da budeš oboren. Ustani i nastavi dalje, bratac. Ne valjaj se na zemlji praveći se da si povređen. Ovo je Engleska. Odjebi u Španiju ili Italiju gde se štipaju, skaču u bazen i vuku za dresove. Ne mogu da podnesem to.“

Prva sezona pod Rafom bila je biti ili ne biti. Stivi je želeo samo jednu stvar koja bi krunisala njegove sjajne partije – trofeje. Nakon tri trofeja  u ’01, tri sezone nakon toga usledila je suša. Osim jednog liga kupa i borbe za titulu koja se završila vicešampionskim naslovom, trofej nisu bili tu. Rafin dolazak trebalo je da im da dodatni podstrek. Činio je čuda tada s Valensijom. I uspelo je. U prvoj sezoni čudo iz Istanbula. Glavni heroj, a ko drugi? Stiven Džerard.

Te sezone su se vraćali s ivice provalije više nego ikada do tad. Počevši od Olimpijakosa pa preko trilera s Čelsijem do samog finala. I Stivi je bio taj koji je uvek donosio prevagu. A glavna podrška su mu bili maestralni Ćabi Alonso i neverovatni Džejmi Karager. Pored očiglednog fudbalskog znanja španskog veziste, Stivi se posebno divio Karagerovoj odlučnosti i njegovom znanju o fudbalu. „Devedest odsto razgovora s njim su u vezi fudbala. Stalno čita knjige o fudbalu!“ Delili su zajedničku ludu strast i osećaj ponosa s Mersisajda koji ih je načinio osloncima Liverpula.

„Sećam se gola protiv Olimpijakosa koji nas je poslao u narednu fazu Lige Šampiona. Bio je to specijalan gol na terenu a još kada sam čuo komentatora Endija Greja kako proslavlja gol iako je Evertonovac, znao sam koliko je specijalan.“

Džerard je bio na vrhuncu karijere. Pohvale su pljuštale sa svih strana. Aleks Ferguson je rekao za njega da je najuticajniji igrač u Engleskoj, da li postoji veća pohvala od toga? Postao je zamenik kapitena reprezentacije a zatim i kapiten. Nedostajala mu je samo jedna stvar da osvoji sve što se može osvojiti s klubom – Premijer Liga.

Nakon Istanbula, sledeće sezone osvojen je FA kup, a sezonu nakon toga Milan je poravnao račune u finalu Lige Šampiona. Na svim frontovima je bio uspešan osim u Ligi. A to mu se nije sviđalo – „Kao dete sam što se tiče trofeja, nikad mi nije dosta.“

Bio je blizu više puta ali nikad nije uspeo da napravi završni korak. Gorak ukus nedorečenosti. A ne bi trebalo da je tako. Da li su trofeji stvarno merilo veličine? Možda na prvi pogled. Kada bolje razmisliš koliko igrača je zaslužilo neki trofej, bili su više puta nadomak njega ali uvek im je nekako za dlaku izmakao. Bufon nikada nije osvojio Ligu Šampiona. Kantona takođe. Da li ih to čini manjim nego što zapravo jesu? Nikako. Čak u neku ruku taj njegov nedostatak Premijer Lige ga čini savršeno nesavršenim, daje neku posebnu draž. Anderson ima nekoliko medalja Premijer Lige, Igors Stepanovs ima medalju. Da li će se stvarno neko njih pamtiti za jednu deceniju? Iskreno sumnjam. Znam da Džerarda hoće.

710 utakmica,  186 golova za Liverpul i 114 utakmica i 21 gol za Englesku.

3 Liga kup,  2 Fa kupa,  1 Liga Šampiona,1 UEFA kup, 1 Super Kup Evrope, 1 Čeriti Šild

Jedna legenda.

Uostalom on je arhetip junaka istinskih zaljubljenika u fudbal. Svoj najbitniji trofej je svakako prigrabio – da stane rame uz rame sa svojim idolima i da postane lokalni heroj, sinonim za lojalnost. „Prerežite mi vene i krvarim Liverpul crveno.“

Zahvaljujemo se stranici Engleski fudbal koja nam je pozajmila članak, a ovom prilikom Vas pozivamo da ih čitate na ovom linku http://engleskifudbal.com/ ili da ih zapratite na facebook stranici https://www.facebook.com/engleskifudbal/?fref=ts.