Luis Enrike je bivši španski fudbalski reprezentativac, koji je nastupao za dva najveća španska tima Real Madrid i Barselonu, o iskustvima iz igračkih dana možete pročitati u narednom intervjuu:
Koje je vaše najranije fudbalsko sećanje, da li ste volili sport kao dete?
Kao dete sam jako voleo sport. Najranije sećanje je utakmica Španija-Malta 12:1. Španija je trebala da pobedi sa 10 golova razlike da bi se plasirala na Evropsko prvnestvo 1984.godine, gledao sam taj meč u Hihonu na tv-u. Prvi put sam otišao na stadion sa 10 godina na utakmicu Sporting Hihon vs Kadiz, sećeam se da sam gledao travu na stadion i da sam bio oduševljen kako izgleda, bio sam na stadionu 90 minuta pre meča sa mojim 11 meseci starijim bratom, moj otac nije voleo fudbal. Stajali smo blizu najvatrenijih navijača i sećam se da sam imao sliku blizu njih koju sam krio od moje majke, jer se plašila da budem tamo.
Počeli ste karijeru kao igrač futsala. Koliko je to uticalo na vaše tehničke sposobnosti u kasnijoj karijeri?
Ovde u Kataloniji, deca igraju fudbal 7. U Asturiji se igra fudbal u sali (futsal) sa pet igrača, zbog skraćenog prostora morate da unapređujete različite karakteristike. Tamo snaga nije važna, ali jeste tehnika. To mi je puno pomoglo da se razvijem kao fudbaler. Kada sam počeo da igram veliki fudbal sa 11 igrača, golovi su mi izgledali ogromni, razdaljina na terenu takođe. Nisam imao snagu kada sam počeo da igram pravi fudbal, fudbal u sali je bolji način da razvijete tehniku, na snazi možete da radite i kasnije.
Odakle nadima Lucho?
Lucho Flores je bio meksički fudbaler koji je igrao za Sporting Hihon dve ili tri sezone kao napadač, tada sam imao 14 godina, drugovi su me zbog njega nazvali Lucho, nije mi smetalo jer je bio dobar igrač.
Koliko vam je bilo važno što ste igrali u Sporting Hihonu ?
Značilo je mnogo, ali Hihon me nije želeo sa 14 godine i morao sam da idem u drugi tim, vratio sam se u Sporting Hihon sa 17 godina i igrao sam za B tim godinu dana, i potom za prvi tim godinu i po dana. Možda bi bilo bolje da sam ostao još godinu dana i da sam se razvijao kao igrač u klubu sa lokalnim statusom, a ne sa pritiskom da moraš da pobediš svaki meč, kao što je to u Barselnoni i Real Madridu.
Zašto se otišli u Real Madrid? Kako je bilo igrati sa Laudrupom, Butragenjom, Raulom i Jerom?
Lično nikada nisam verovao da će me primetiti neki veliki klub, nisam ni sannjao o Madridu posle samo godinu i po dana u Sportingu, ali Sportinhu je trebao nova, sve se desilo brzo i potpisao sam petogodišnji ugovor. Svi igrači koji su bili tamo su igarači sa velikim imenima ali su noramalni ljudi koji umeju da igraju fudbal. Bilo je lako igrati u tom timu zato što je bio tako dobar. Ja sam došao u tim sa statusom golgetera,ali sam zatim prebačen u sredinu terena gde nikad pre nisam igra. Bilo je to jako teško za mene, posle sam igrao beka i normalno je da igrač želi da ode kada su takve okolnosti, Real je želeo da me pozajmi Sevilji, pa su ipak odlučili da ostane, i ostao sam narednih 5 godina. Privikao sam se na poziciju u sredini terena i radio sam sve što je trener želeo da radim.
Bilo je jako puno talentovanih španskih igrača u timovima u kojima ste nastupali. Zašto niste imali bolje rezultate sa reprezentacijom, šta se razlikuje danas u odnosu na tada?
Nismo imali sreće, iskreno ni na jednom takmičenju nismo imali sreće. Na Svetskom prvenstvu 1994. auto gol Tassottija u 94.minutu protiv Južne Koreje, penali na Evropskom prvenstvu 1996. Morijentesov gol koji nije priznat na Svetskom prvenstvu 2002.. Ako bolje rezmislite Španija je kasnije osvojila Evropsko prvenstvo na penale, potrebna vam je sreća za tako nešto, posebno kada su utakmice tesne, a mi je u takvim prilikama nikad nismo imali.
Bili ste važan igrač u Real Madridu, zašto ste odlučili da pređete i Real Madrida u Barselonu, koliko je to bilo teško za vas?
Nije bilo lako, potpisao sam petogodišnji ugovor u Madridu, igrao tamo 5 godina, ispoštovao sam ceo ugovor, nisam ga prekinuo pre kraja, imao sam ponude iz Italije i Barselone, nijednu iz Engleske. Oduvek sam želeo da igram u Engleskoj, ali nikada nisam imao priliku za to. Nikada nisam imao problema u svlačionici Kam Noua, poznavao sam igrače Barselone iz reprezentacije , osećao sam se dobrodošlim posle 10 minuta.
Kakav igrač je bio Ronaldo u njegovoj prvoj sezoni u Barseloni? Da li ste uživali u noćnim izlascima sa njim?
Gledao sam ga na TV-u dok je bio igrač PSV-a i pomislio sam ,,wow’’. Onda je došao u Barselonu, on je bio najspektakularniji igrač kojeg sam ikada video. On radi stvari koje nikada pre niste videli. Sada možemo da vidimo Mesija kako dribla šestoricu u nizu ali tada to nije bio slučaj. Ronaldo je bio jak, zver-ali dečak istovremeno. Bio je tipičan Brazilac, igrao sambu u svlačionici, on i Đovani su stvarali ritam sa urolanim papirom i igrali. Volim atmosferu među Brazilcima,volim i danas da pustim muziku u ekipama koje treniram. Fudbal je zabava ne zatvor, ali prihvatam da neki igrači više vole mir i koncentraciju dok drugi više preferiraju muziku i igru. Ronaldinjo je isto voleo muziku, jedini Brazilac koji nije bio takav je Rivaldo, još jedan sjajan igrač. Sa Ronaldom sa voleo da slušam brazilsku muziku i puno sam se zabljavao preko dana, ali i noću…
